Analiza dvostruke materijalnosti - moćan strateški alat koji (skoro) niko ne koristi kako treba

U praksi, analiza materijalnosti se godinama unazad sprovodi više kao formalnost nego kao suštinski alat za upravljanje uticajima, rizicima i prilikama. Uobičajeni pristup podrazumeva da se konsultuje generička lista tema relevantna za određeni sektor, da se interno proceni šta je „relevantno“, često bez šireg uključivanja različitih funkcija unutar kompanije, a još ređe uz angažovanje eksternih stejkholdera. Kada se i sprovedu konsultacije, to najčešće bude kroz šture ankete, uz očekivanje da stejkholderi sami razumeju kompleksan biznis model kompanije i uspeju da ocene šta je zaista važno za njih, za kompaniju, za širi kontekst.

Šta je rezultat takvog pristupa? - Svakako mnogo posla, a upitno je koliko stvarne vrednosti. Materijalne teme su često identifikovane bez ulaska u dubinu, nedovoljno obrazložene, i posmatrane kao obaveza za izveštavanje, a ne kao alat za donošenje boljih odluka.

Ovakav pristup naročito je slab kada je reč o materijalnosti uticaja, dimenziji koju GRI standardi već dugo poznaju. Ali kada se u priču uvede i finansijska materijalnost, kako to zahteva dvostruka materijalnost po ESRS standardima, izazovi se višestruko umnožavaju. Razumevanje ESG rizika je već tanak sloj u mnogim organizacijama, a razumevanje ESG prilika i načina kako se te prilike mogu zaista materijalizovati često je potpuno van fokusa.

I tu nastaje ključni problem: prema ESRS standardima, više nije prihvatljivo analizirati materijalnost „reda radi“. Ovaj proces je osnova za sve dalje korake  od postavljanja ESG ciljeva, preko razvoja strategije, do sadržaja izveštaja. Materijalne teme moraju biti integrisane u poslovnu strategiju, a ne prilepljene uz izveštaj. To znači da analiza materijalnosti prestaje da bude projekat koji se naručuje jednom ili na svakih par godina, i postaje deo trajnog procesa strateškog odlučivanja.

Analizu materijalnosti možemo posmatrati kao temelj. Ako taj temelj nije čvrst - sve što se gradi na njemu biće klimavo. ESRS ne ostavlja prostor za površnost: očekuje se da kompanije jasno identifikuju teme koje su materijalne po svojim uticajima, ali i one koje su finansijski materijalne. Štaviše, očekuje se da ovaj proces bude transparentan, sistematičan i dokumentovan, uključujući kako je sproveden, ko je bio uključen, i zašto su određene teme prepoznate kao prioritetne.

Ali kako zapravo izgleda analiza materijalnosti koja donosi vrednost?
Kako povezati strateške ciljeve kompanije sa ESG temama koje zaista prave razliku i za društvo, i za godišnje bilanse?
Kako da proces uključivanja stejkholdera bude smislen, a ne samo formalno „čekiranje“?
I kako da izbegnemo zamku da ESG teme budu prepoznate samo kao rizici, a ne i kao izvor inovacija i konkurentske prednosti?

Odgovori na ova pitanja ne dolaze sami od sebe. Zato ćemo u septembru otvoriti ovu temu, kroz interaktivnu radionicu o analizi materijalnosti, gde ćemo zajedno razložiti sve što je potrebno da ovaj proces postane istinski alat strateškog upravljanja.